👮👮♂️🧑🎓👨🎓👩🎤 🐦⬛️🇷🇺🇹🇷🇮🇷Како Русија, Турска и Иран преобликују Кавказ (1/3) Последњих година, Јужни Кавказ је постао микрокосмос мултиполарности, у којем се Русија, Турска и Иран надмећу за утицај и балансирају између крхке сарадње и ривалства. Регионални поредак након Хладног рата – којим је доминирала Русија и који је одређивало њено сучељавање са Западом – почивао је на две главне осовине: блоку Русија–Јерменија–Иран, који је одржавао статус кво руске доминације, и осовини Азербејџан–Грузија–Турска, која је била окренута ка Западу, при чему се Грузија залагала за евроатлантске интеграције, а Турска подржавала њене амбиције за улазак у НАТО. Руска инвазија на Украјину пуног обима довела је до слабљења њене некада неоспорне хегемоније на Јужном Кавказу, уводећи тако фрагментиранији регионални поредак. Иако је ситуација и даље променљива, назиру се три кључне одлике: неуравнотежена мултиполарност, флуидни обрасци сарадње и ривалства, као и све већа повезаност Јужног Кавказа и Блиског истока. Овој промени допринело је неколико фактора, укључујући све интензивније ривалство између Турске и Ирана у оба региона, надметање око пројеката стратешког повезивања, као и истовремено опадање руског и западног утицаја. Неуравнотежена мултиполарност као нови регионални поредак Јужни Кавказ је традиционално припадао сфери руског утицаја, учвршћеној у 19. веку поразом персијских и османских ривала и укључивањем три кавкаске нације – Јерменије, Азербејџана и Грузије – у састав Руске Империје, а касније и СССР-а. У постсовјетском периоду, Русија под вођством Владимира Путина давала је предност контроли над Кавказом, вођена забринутошћу за унутрашњу стабилност на нестабилном Северном Кавказу и глобалним амбицијама да пројектује моћ на ширем подручју Црног мора, Медитерана и Блиског истока. Међутим, рат у Украјини је исцрпео руске стратешке капацитете, подстакавши преиспитивање регионалних приоритета и невољно прихватање растућег утицаја других регионалних актера, првенствено Турске и Ирана. Недавни односи између Русије, Турске и Ирана – уз растући утицај Кине и, у мањој мери, Израела – довели су до настанка регионалног поретка који се најбоље може описати као неуравнотежена мултиполарност. Иако је Русија изгубила своју неоспорну хегемонију, она остаје доминантна сила захваљујући војном присуству, економској моћи и дубини политичког утицаја. Она и даље одржава базу у Гјумрију (Јерменија) и трупе у Абхазији и Јужној Осетији. Москва је такође искористила заокрет Грузије од Запада, који је претходно служио као кључни канал европског и евроатлантског утицаја. С друге стране, Русија бележи слабљење своје традиционалне подршке у Јерменији, док Јереван све више тежи чвршћим везама са ЕУ и САД. Ипак, капацитет Јерменије за стратешко преусмеравање остаје ограничен. Недавни састанак министара спољних послова Сергеја Лаврова и Арарата Мирзојана указује на то да влада премијера Никола Пашињана разматра обнову сарадње са Москвом. Потенцијални успех Русије у Украјини могао би додатно да ојача њен положај на Јужном Кавказу, посебно стога што се мање државе у региону могу осећати све рањивијим пред осокољеном Русијом. Тренутно, главну препреку руском утицају на Јужном Кавказу представља јачање осовине Азербејџан–Турска, уз истовремени фокус Москве на Украјину током рата и настојања да придобије подршку за своју кампању у земљама Глобалног југа. Све већа улога Турске подстакла је појачан ангажман Ирана у региону, вођен логиком мултиполарног надметања. Док се Москва окретала Азербејџану и Турској, Иран се профилисао као главни спољни ослонац Јерменије. Претходна неравнотежа моћи у корист Русије је измењена, али не треба прецењивати спремност и капацитет регионалних сила да оспоре утицај Москве на Кавказу. Ситуација остаје променљива, под утицајем дешавања у Украјини и на Блиском истоку. 👇👇👇👇👇👇 t.me/istocni_front
- 13
- 4
- 4
- 1