🍏🍎🍐🍊 🐦⬛️🕍☦️Задушнице... Задушнице су дан посвећен љубави која не престаје. Дан када Црква отвара своје наручје и обухвата и живе и упокојене у једној молитви, у једном призиву: „У покој, Господе, душе уснулих слугу Твојих.“ Тога дана не идемо само „на гробље“ – идемо у сусрет онима који нас воле и који, иако више нису са нама у овом свету, нису нестали. У Христу нико не нестаје. Наши покојни не очекују од нас сузе и жалопојке. Они не траже раскошне споменике ни богате трпезе, већ оно што душа може да понесе у вечност — молитву, љубав и милостињу. Све што је од овога света, гроб покрива; али све што је од љубави, живи пред лицем Божијим. Зато су Задушнице празник љубави и вере у Васкрсење. Ми тога дана приносимо на гробове свеће и жито (кољиво) — знаке вере да живот не престаје. Жито припремамо с побожношћу и љубављу, јер оно није обичан обичај, већ дубок символ. Као што зрно пшенице, када падне у земљу, „умире“ да би из њега никнуо нови живот, тако и човек полази у земљу да би у дан Васкрсења поново засијао у слави. Кољиво је, дакле, символ Васкрсења, живота који се рађа из смрти, као што је Христос, „првенац из мртвих“, васкрсао и даровао нам вечни живот. Тога дана идемо у храм, на свету Литургију, и тамо остављамо имена наших покојних да их свештеник помене на проскомидији, у време када се на дискосу приноси бескрвна жртва за живе и мртве. Тиме наше молитве постају део тајне Христове жртве, јер се у Литургији сабирају небеска и земаљска Црква, живи и упокојени у једном телу Христовом. А ако после службе износимо храну на гробље, нека то буде с мером и укусом. Не треба од гробља правити гозбу, јер гроб није трпеза за тело, већ место молитве за душе. Најлепши споменик нашим покојницима јесте кад ону храну коју бисмо оставили на гробу пружимо некоме ко је гладан, сиромаху, болеснику или самотнику. Тако ће милостиња постати жива молитва, и радост ће из гроба сићи у срце онога који чини добро. Задушнице нас подсећају да смрт није крај, него позив на дубљу љубав. Да су наши покојни и даље уз нас, да нас очекују у Христу, да нас прате молитвом и тишином вечности. А од нас траже само једно: да их не заборавимо у молитви, да живимо тако да се једнога дана у радости поново сретнемо. Када запалимо свећу за своје ближње, нека то буде пламен вере да ће Христос једнога дана све обасјати светлошћу која не залази. Јер, у Њему нема мртвих — сви живе. 🙏Отац Дејан Крстић http://t.me/istocni_front
- 36
- 31