🍏🍎🍐🍊 🐦⬛️🌾🎸 КАД СЕ ВРАТИМ Коме ћу да пружим зором кад се вратим навиљак те среће што у срцу носим? Сунце је расплело курјук плаве косе, да је чешља ветар над атаром златним. Воз тутњи. Равница видике разнела. Маше руком зова кô да мене чека, Кануле су куће на даљине, беле као после муже капи крављег млека. Ти знаш моје село уткано у њиве, и зеницу плавог небескога свода. У једном сокаку ја се некад родих, и на атарима детињство проживех. Тесне су ми биле ширине бескрајне, јер чим прођеш село, окују их међе. Ту записах прве нежне песме, тајно, на недрима земље, узоране, смеђе. А после, кад почех будућност да снивам, ја искидах сузне, бојажљиве риме, и викнух низ поља, мукло, људски, свима, истину о болу са мокринских њива. Данас више нисам дечак босоноги што топлину зора кроз немире снева. Данас, кад се живот променио много, о другом Банату хтео бих да певам. Пролећа донесу насмејане дане, а зелена јутра очима су слађа. Скинô сам са срца све међе и бране, и са новим селом поново се рађам. Опеваћу данас у прве заранке те дане за које живим новим жаром. Обућу у зору на ноге опанке, и махнућу сунцу — познанику старом. А кад будем прошô кроз ливаде оне где сам био дечак тих дана у рату, викнућу, нек ветри даљинама звоне све што будем знао, и знам о Банату. ✍ Мика Антић http://t.me/istocni_front
- 32
- 9
- 4
- 1