🍏🍎🍐🍊 🐦⬛️📚🌚 КАД САМ БИО ГАРАВ 2/2 Онда је дошао рат. Дошло је страшно Чохано, кога се плаше и деца и одрасли Цигани. Пробајте ако не верујете: то је нешто у крви. Чудно. Идите у неку циганску кућу и, кад дете у колевци плаче, дете које још не зна ни да говори, плашите га ђаволом, вилењацима, вештицама, плашите га бабарогом, чиме год хоћете – вриштаће и даље. Али ако му кажете, гледајући га у очи: мир, иде Чохано – дете ће окренути главу, најежити се и заспати. У кућама Гаравог сокака тих првих ратних ноћи стално су гореле свеће. Кажу да се Чохано боји светлости, јер је дух мрака и смрти. „Чохано једе свеће“, говорили су. „Палите зато једну на другу да се продужи светлост“. Мој Миле је морао да носи на руци жуту траку. Тако су окупатори одредили. Жута трака је значила да он није човек, него Циганин, и да свако може да га убије кад хоће. Био је насмрт преплашен. Водио сам га кући из школе, узимао од њега траку и стављао је на свој рукав. Догодило се да смо једном, враћајући се тако, срели немачког војника. Једног од ових наших, домаћих, регрутованих у дивизију „Принц Еуген“. Био је у шлему, под оружјем, а једва шест или седам година старији од нас двојице. Имао је два плава ока, округло румено лице, у први мах чинило ми се чак доброћудно. Уперио ми је пушку у груди. У вилици му се цаклио златан зуб. „Чега се то вас двојица играте?“ „Ничега“, рекао сам. „Он се боји, а ја му чувам страх“. „А шта је он теби, кад му чуваш страх?“ „Брат“, рекао сам. И даље се смешкао. Исукaо је бајонет и ставио ми врх у ноздрву. Дигао га је тек толико, колико могу да се успнем на прсте. „А кога се то бојиш?“, упитао је Милета. Миле је ћутао и гледао у земљу. „Боји се да га не убијете, господине војниче“, казао сам дижући се и даље на прсте као да ћу полетети. Осетио сам да ми ноздрва полако пуца и крвари. „А ти се не бојиш?“ „Свако ко је мали мора да има старијег брата који ће га чувати“, рекао сам. „А где је твој старији брат?“ „Немам га, господине војниче“, казао сам. „Зато се и ја бојим кад сам сам. Али пред овим дечаком не смем“. Не престајући да се смешка, војник ме је повео улицом. Ишао сам тако на прстима, са бајонетом у покиданој ноздрви, и људи су нам се склањали с пута. Војника је све то веома забављало. Очекивао је, ваљда, да ћу заплакати. А ја, од силног страха и бола, ништа друго нисам умео да мислим, него сам стално понављао у себи: немој се саплести, остаћеш без носа. Милета су једне ноћи одвели с групом Цигана и стрељали. Ја сам остао жив. И кад год видим неког Циганина коме треба помоћ, станем уз њега да му сачувам страх. Једно време одлазио сам у кафане где свирају најбоље циганске дружине. Они то зову: музичка капела. Дружим се с њима и плачем. Терам их да ми свирају Мiletове песме. Они кажу да то не постоји. Да речи тако не иду. А ја знам да иду баш тако, и још понешто измишљам и сад већ, полако, неки добри оркестри као што је Тугомиров или Јанике Балажа, Жаркова банда, Џанетова или Милоша Николића из Деронја, певају те песме. „Из поштовања“, каже ми басиста Стева из Силбаша. „Жао нам кад плачете. Ако не постоје песме, измислићемо их за вас“. И ја, ево, већ годинама лутам и измишљам песме Рома. Роми – то је исто што и Цигани, само што на циганском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим словом. А Миле Дилеја? Ја у Бога не верујем. Ни у страшно Чохано. Али ако га негде има, онда га молим да тамо, у оном свету мрака, корења и тишине, купи мом Милету Дилеји плишани шешир. Увек га је тако много желео. Мика Антић http://t.me/istocni_front
- 46
- 16
- 6